Нова власт у Андријевици планира да Спомен дом доведе у ред и стави у функцију што је скорије могуће. Бивша ДПС власт у Андријевици толико је добро водила рачуна о Спомен кући Михаила Лалића у његовом родном селу Трепча, да су чак изгубили и кључ од улазних врата. Тако новим властима, како каже вршилац дужности директора Центра за културу Иван Радојевић, није преостало ништа друго већ да обијају блиндирану браву.

“Да није трагично било би смијешно. У питању су јефтина кинеска блинд врата, тако да штета неће бити велика и да их провалимо. Трагично је, ипак, да на тај начин преузимамо овај значајни објекат”, каже Радојевић.

Према његовим ријечима, оно што су тамо затекли, тешко је описати другом ријечју до срамота. “Потпуна запуштеност. Пси луталице су нашли начина да се смјесте унутра. Треба ли још нешто да вам кажем преко тога”, пита Радојевић. Он је казао да је чврсто опредјељење нових локалних власти у Андријевици да Спомен кућу коначно ставе у функцију.

“Лалић је заслужио да тај објекат засија у пуном сјају. Да буде огледало културе. Наћи ћемо начин да то хитно урадимо и да то Центру за културу на чијем сам челу буде један од најприоритетнијих задатака”, каже Радојевић. Он наводи да ће ступити у контакт са сином и породицом великана писане ријечи, како би и они били потпуно у току тога шта ће се радити и на који начин ће се кућа валоризовати.

“Можда нам они дају неку идеју и сугестију. Можда нам уступе и неку вриједну литературу или рукописе које би ту смјестили и направили библиотеку и мали музеј”, каже директор андријевичког Центра за културу. Он тврди и да ће руководству Општине предложити да се установи нека културна манифестација у знак сјећања на Михаила Лалића и да је најприродније и најпримјереније да се та манифестација организује у Спомен кући.

“Мени сада изгледа потпуно неприродно да се неке манифестације организују у другим срединама. Округли сто, књижевни дани или било шта друго што у имену има Михаила Лалића треба да се организује у Андријевици, односно у његовом родном селу Трепча, у овој Спомен кући која је за то и намијењена, али, нажалост, већ више од деценије није била стављена у функцију”, каже Радојевић.

Спомен кућа Михаила Лалића у селу Трепча купљена је за те потребе за­хва­љу­ју­ћи до­на­ци­ја­ма и издва­ја­њи­ма Вла­де и оп­шти­на Бе­ра­не и Ан­дри­је­ви­ца прије нешто више од десет година. У то вријеме дошло се до рачунице да је боље купити једну постојећу кућу, недалеко од темеља родне куће овог великана, него правити нову. Откуп и опремање коштали су око четрдесет хиљада еура.

Спомен кућа је званично отворена и дата на газдовање и управљање ан­дри­је­вич­ком Цен­тру за кул­ту­ру. Михаило Лалић се, међутим, од тада налазио само у имену те градске културне установе, док је његова кућа до данас била празна и далеко од очију јавности.

Из бивше ДПС ло­кал­не упра­ве су дали безброј обећања да ће у на­ред­ном пе­ри­о­ду пред­у­зи­ма­ти мје­ре ка­ко би спо­мен ку­ћа у Треп­чи про­функ­ци­о­ни­са­ла она­ко ка­ко је то пр­во­бит­но за­ми­шље­но. Да ће се Лалић преко Спомен куће вратити у завичај, обећао је прије двије године и бивши министар културе Александар Богдановић, приликом посјете Андријевици. Да ли су тада Општини Андријевица преусмјерена нека финансијска средства која нијесу намјенски потрошена, сада се поставља питање.

Радојевић је категоричан увези са тим да ће новим локалним властима (СНП, НСД, Демократе) култура бити приоритетна и да ће, управо због тога, и стављање у функцију Спомен куће бити један од првих задатака.

“Имам неку информацију да су средства опредијељена за стављање Спомен куће у функцији. Покушаћемо то да провјеримо и да видимо да ли су отишла у неком другом правцу”, казао је директор Центра за културу. ”Све чињенице из прошлости Андријевице, као некадашњем духовном и културном средишту Горњег Полимља, обавезују нас да промијенимо однос који је до сада био према култури”, каже Радојевић. Срамота је, каже он, да Центар за културу има толико запослених и буџет који је за ову годину безмало двјеста педесет хиљада еура, а да културних манифестација буде – нула.

“Срамота би било и за веће градске средине, а не за мелену Андријевицу”, сматра Радојевић.

Ако сам у свађи са људима, нисам са предјелима

Лалића, првог добитника Његошеве награде, 1963. године за роман ‘’Лелејска гора’’, лауреата НИН-ове награде за 1973. годину за роман ‘’Ратна срећа’’, ипак, никако до данас да врате у завичај.

Недавно се навршило 105 година од Лалићевог рођења.

Он данас има ‘’своју улицу’, односно булевар у Подгорици, заступљен је у школским програмима и лектири. Књижевно дјело му је постало посебан наставни предмет – Поетика Михаила Лалића, једносеместрални, на Филолошком факултету у Никшићу. У завичају га има само у називу Центра за културу и до сада нефункционалној Спомен кући.

“Ако сам у свађи с тамошњим људима, нисам с предјелима. Кад их погледам, промијеним расположење”, знао је да каже велики романсијер, илуструјући свој однос са завичајем.

Општина Андријевица, према свим показатељима, једна је од тренутно најсиромашнијих општина у држави. Овај градић средином деветнаестог вијека представљао је, међутим, културно и духовно средиште овог дијела Црне Горе. Мање су познате чињенице да је након пријестонице Цетиња, у Андријевици отворена прва државна школа у Црној Гори. Такође, 1892. године у Андријевици су отворене прва библиотека и читаоница у Црној Гори. У периоду од 1882. до 1910. године на овим просторима почиње са радом још неколико приватних школа.

То је дало изванредне резултате на пољу просвећености, па према попису становништва из 1909. године, сразмјерно броју становника, Андријевица је била друга варош према броју писмених у Црној Гори, одмах послије Цетиња. Андријевица данас због изражених миграција једва да има ђака за једно одјељење првачића, а у питање се, због слабог прилива ученика, доводи опстанак средњошколског центра у овој варошици.

извор: Вијести