Општина Андријевица
Општински центар Андријевица је релативно младо насеље, јер њени први зачеци почињу тек средином XIX вијека. То не значи да територија општине није била од увијек простор људског дјеловања и простор са привредно активним мјестима, која су у затишју настајала или нестајала најездом освајача.
Археолошким испитивањима Завода за заштиту споменика са Цетиња 1956. године, установљено је да трагови материјалне културе из доба неолита постоје у Иванградској котлини. Сем тога пронађени су и трагови илирске материјалне културе, па се може претпоставити да је и околина Андријевица била екуменски простор свих старих народа.
Откривени су и бројни локалитети римских насеобина не само у Иванградској котлини гдје је постојао римски град Муниципиум, већ и у околини Андријевице. На римским некрополама нађено је више споменика. Нарочито је добро очуван споменик у селу Забрђу испод Жољевице. На основу ових доказа може се закључити да је простор општине Андријевица био друштвено економски активан почев од најстаријих времена.
Југозападно од Андријевице, на даљини од 1 км. У селу Божићу налази се узвишење Граце, гдје у Средњем вијеку постојала тврђава – град што и само име каже. И данас је примијетан простор гдје је била тврђава која је имала стратегијски значај на раскрсници путева уз ријеку Лим и њену притоку Злоречицу. Ови путеви су били саставни дио главног пута између старе Рашке и Зете.
Бројни средњовјековни споменици: хрисовуље, акти, љетописи, типици и записи, забиљежили су повећи број села која се и данас налазе у залеђу Андријевице и која су без сумње старија од саме варошице.
Забиљежено је да је овај крај био густо насељен српским живљем и у доба Немањића, а да је гравитациони центар био Будим град у Будимљанској Жупи 15 километара удаљен од Андријевице и њене околине.
По Римској повељи из XIII вијека; Комска жупа и дотичне жупе припале су Растку Немањићу и потомцима Мирослава Немањића па је његов син Андрија, захумски кнез подигао у своју славу цркву у Међуречју, (данашња стара Андријевица) Црква ”Андријевна” имала је радионицу резбареног карактера али је доласком Турака више пута спаљивана, рушена и обнављана да би конацан разор доживјела 1765. год. за вријеме похода Кариман – паше који је спалио сва села у Комској Жупи.
У каснијем периоду (1853) године, старо ратничко српско племе Васојевићи подизало је често устанке против турске власти, почело је и да развија насеље око цркве ”Андријевне” по којој је и добила име ова варошица. Године 1858. истакнути војвода племена Васојевића Миљан Вуков проглашава Васојевиће саставним дијелом Црне Горе.
Од 1878. године, Андријевица постаје главно политичко језгро за читаву сјеверну Црну Гору.
У Андријевицу долазе и српски емигранти на савјетовање и ради примања оружја. То је допринијело развоју краја, а и варошице тако да је већ 1882.год. у њој било 20 кућа. У ово вријеме она се развија у више праваца. Сем војничке функције она стиче административно-управну, трговачку, а отварањем школа и просвјетно културну.
Тако је Андријевица до 1912. године, ширећи се уз главни полимски пут на флувијално глацијалној тераси изнад Лима, добила физиономију варошице. Развој краја и варошице бива прекинут током Балканског и Првог светског рата, да би тек после ослобођења од Аустроугарске настао њен значајан процват. Одмах после Првог светског рата Андријевица је најприје била окружно мјесто са цетири среза: Андријевачки, Краљски, Љеворечки и Плавско – Гусињски.
Укидањем округа од 1921. године она постаје средско мјесто за све поменуте срезове. И после Другог светског рата у Андријевици је било сједисте среза све до 1951. године, захватајући велико гравитационо подручје: Лијеву Ријеку, Матешево, Баре Краљске, Плавско – Гусињску котлину, Требачко-Шекуларску општину и наравно садашње подручје општина. У вријеме између два светска рата доживљава најзапаженијни развитак. Постоје главни, административно управни, привредни, културни и образовни центар сјевероисточног дијела Црне Горе.
Законом о основама друштвеног и политичког уређења Народне Републике Црне Горе од 22 јула 1957. године, укинути су срезови и престао да постоји 1 јануара 1958. године.
Од тада је Андријевица била општина све до доношења новог Закона о подјели Народне Републике Црне Горе на општине. Тим Законом 15. априла 1960. године, изгубила је и статус општине, њена територија подијељена је и уступљена сусједним комунама, а све административно управне функције, привредни, образовни у културни субјекти прикључени Беранској општини.
Тачно након 30 година од укидања општине Скупштина Републике Црне Горе поново је доношењем измјена и допуна Закона о територијалној подјели Црне Горе на општине вратила статус општине и овој средини, па је 1991. год. поново формирана општинска Скупштина и њени извршни органи локалне власти.
